Ja sam, kako se ono kaže, "fetivi spličanin".
Split je moje gnjizdo, moj iskon i uvik nanovo - misto mog povratka nakon svih mogućih lutanja.
Volim ga.
Korjeni su mi iz Velog Varoša, vrha Kamenite ulice....Rođen sam na Bačvicama a cilo djetinjstvo i dječaštvo proživija sam u didinoj kući na Poljudu...di su bile "naše zemlje".
Polja su nam bila još i u Merjan....ali u moje vrime više ih "nismo radili" osim onih iza Klasične gimnazije kraj bivšeg Popravnog doma i tamo di je sad "Poljudska lipotica".
Kakvi su bili velovarošani ?
Puno pošten, bogobojazan i dobar domači svit, onako "na svoju" - koji je volija pričat o štringama, višćicama i višćunima, vukodlacima i mrcima koji se noću dižu iz greba skitajuć se uokolo. Te bi priče nas dicu tako ispripadale da bi se obnoć
stiskali jedan uz drugega šta o straja šta o jezovitosti...dok su drveni podovi škripjali ili tukle raspucane škure i cvilila vrata za vrime zimskih ladnih bura oli teplih gnjilih južina.
Did Marin bija je varoški težak a moja baba Vinka je bila sa Lušca o Draganjovih - koji su bili, ka bolje stojeći građanski svit.
Svi bi smo jedva dočekali poklade i maškaravanja kad bi se cili Split meju sobon izmiša i kad se ni znalo ko je iz kojega kvarta, sloja oli dila Splita.
Za vrime obida na stolu je uvik bija vrč bevande oli baranko bocun vode su malo domaće kvasine - da ubije žeđ. Na vrh stola sidila je baba s kajišon priko ramena da dovati svako ono dite koje nije tilo jist juvu. Ko bi zadnji ispraznija pjat juve....taj dan bi se zva Škobo i svi bi du ga štucigavali.
Zato niko nije tija bit Škobo pa bi smo juvu, makar nevoljko, brže boje posrkali misleći pomalo i na oni babin kajiš šta je pritija priko njezina livog ramena.
I tako je, šta u poju šta u skuli, šta na moru u kajiću, na Starega Mornara i na Crnom blatu oli u Lućicu i na Šore, na Bačvicama, POŠK-a i Jadrana, na Sustipanu i na Bene - prošlo naše najranije doba.
Poslin je zaredala gimnazija pa odlazak u Zagreb na študije - a poslin, ka rakova dica - rasuli se po svitu....ali uvik s misliman na Split kojem smo se redovito vraćali.
I uvik bi neko od nas sa sebom doveja i kojega novega prijatelja.
Jerbo je Split uvik bija otvoren za prijateljstva i gost se doma dočekiva s velikon radošću i pažnjon. A ni bila ritkost da bi se i koji prosijak doveja za naš stol da blaguje skupa sa nama.
Materin otac, koji se isto zva Marin, bija je u Polu u Austrougarsku marinu i govorija je Talijanski i Njemaški. Za ono doba - okusi je bokun svita i debela mora. Taj moj did Marin bija je mlađi o mene jerbo su ga Nijemci streljali kad je jedva priša četrdeset godišć.....a ja sam evo, već uvatija koju višje od njega.
Ali osta je ROD.
Osta je Split ka metafora vrata o Mediterana - o cilega Svita i jedne velike jubavi koju je uvik u sebi nosija: "O kućo mala, sva moja radosti !"
I sad gledam kako je u međuvremenu naresta jedan ANTISPLIT.....ka nika autoimuna bolešćina usrid tila mojega lipega i dobrega grada - koja ga napada i izjida iznutra.
A moj grad, grad Marulićev i Ujevićev, i Vidovićev , grad Marka Antuna de Dominisa, grad Tijardovićev i Raosov jednako...i onaj grad Tonča Petrasova Marovića i Ane Roje, grad Gotovčev i Kaštelanov.....još uvik postoji i to je oni jedini, pravi, moj Split.
Primitivci koji su nikidan bacali stine na jude koji su mirno , u Gay paradi, prolazili spliskon Rivon, iskeženih i izobličenih faca,u kaka-foniji neandretalnih i divljačkih urlika...nisu moj Split.
Oni koji su zaboravili kako je bit kršćanstva jubav a ne mržnja - nisu kršćani.
I Biblija, tim tobožnjim braniteljima "tradicije" - govori o kamenovanju i priča o Mariji Magdaleni s upozoravajućim ričima Isusovim o bacanju kamenja na drugega.
Pravi Split je u subotu zadršća....ali nije nesta. Možda je i pokleknija ali nije presta odat jer inkvizitorski duh u gradu koji je krajem 15. stolječa otvorija vrata svojih zidina proganjanima od strane španjolske Inkvizicije....i koje nikad nije "izolira" nego ji je prihvatija kao svoje - taj "pravi Split" je onaj "vječni Split".
Zato san ka "fetivi spličanin" uvjeren da ANTISPLIT koji je prošlu subotu na bestijalan način iskezija svoje bolesne zibe - ipak nema nikakvu šansu !
|
